Autor: Igor Janković
Direktor sektora za bazični fudbal FSS
Na
prvi pogled i kratkoročno gledano, između fudbalskih zabavišta i profesionalnog
fudbala nema bitne korelacije, ali bez porasta popularnosti bilo kog sporta
nema značajnijeg regrutovanja najmlađih.
Uspeh, dobar rezultat - to je najbolja
promocija jednog sporta. Posle svakog uspeha naše reprezentacije ili nekog
kluba, naglo je raslo interesovanje najmlađe populacije. Baza i vrh piramide
sporta su uvek u uzajamnoj vezi, a kvalitet jednog i drugog jača i obezbeđuje kontinuiran
rad, planiran i programiran „korak po korak“.
Deca su najiskreniji i najpošteniji
deo populacije. Lako se poistovećuju sa sportistima koje gledaju na televitiji.
Najsvežiji primer je Novak Đoković. Deca su zajedno sa svojim roditeljima pomno
ispratila pohod srpskog Kolosa na svetski teniski tron - i dalje ga pomno prate,
upijajući svaki pokret, emociju... Deca ovih dana hrle u škole tenisa i da li
je tu nešto čudno? Da li tu ima razlike u odnosu na neke predhodne generacije
koje su pomno pratile velemajstore poput „Plave čigre“, Šekija , Džaje, Pižona,
Moce Vukotića...? Doduše, više putem tranzistora, „na slepo“, nego putem
televizije ili uživo na stadionima.
Nažalost, razlike ima. Promenio se
društveno - ekonomski ambijent, klasne razlike su izraženije, ritam života
brži. Promene su brže , svet je preplavljen informacijama i dezinformacijama.
Mnogo je više stranputica.
Kada ste poslednji put zaustavili
automobil da sačekate decu da se sklone sa ulice i prekinu fudbalsku utakmicu?
Da eventualno sklone improvizovane golove napravljene od za ostalog
građevinskog materijala, garderobe ili školskih torbi?
Činjenica je da su se vremena
promenila, ali to ne znači da nepostoje odgovarajući načini za dalji razvoj
sporta.
U jednom se moramo složiti, sport i
fizička aktivnost nemaju alternativu. Naročito ne u vreme kada su televizija,
kompjuteri, internet, video igrice, razni „gedžeti“ tek predvorje brojnih
opasnosti koje danas vrebaju mlade. Prvenstveno u pogledu zdravlja, kako
telesnog tako i duhovnog, ali i u pogledu očuvanja života koji je od neprocenjive
vrednosti.
Dečji fudbal je nekada pripadao
kategoriji neorganizovanog bazičnog fudbala. Deca su se u toj igri organizovala
sama, sastavljala timove , organizovala utakmice, kako „u kraju“ tako i u
školi. Naročito u uzrastu do dvanaest - trinaest godina. Potpuno samostalno su
se organizovala u fudbalskoj igri, igrala na različitim podlogama, u različitim
formatima i različitim pravilima igre, sa kornerom i bez kornera, sa autom i
bez auta... Deca su gradila identitet usavršavajući se u fudbalskim veštinama.
Uspešnost u fudbalskoj igri je formirala svojevrsnu hijerarhiju. Igralo se na
školskim odmorima, pre i posle škole, pre i posle treninga ispred zgrade, ili
se išlo u drugi „kraj“. Fudbal je bio više od igre, sve je dobro funkcionisalo,
a profesori fizičke kulture ili fizičkog vaspitanja su bili skauti. Profesori
su sarađivali sa lokalnim fudbalskim klubovima i preporučivali trenerima
talentovane dečake...
Deca se nisu ispisivala iz škole da
bi postali igrači. Nasuprot tome, slabe ocene su bile pretnja ostvarenju
uspešne sportske karijere. Igralo se zimi za šolju čaja, a leti za čašu limunade.
To je bila privilegija. Sve je moralo da se pokaže na terenu i to je bilo
merilo uspeha, pozicioniranje unutar grupe i van nje.
Danas je dosta toga drugačije. Ulaskom
u 21. vek deca su počela da pohađaju sve brojnije škole fudbala, u proseku dva
do tri puta nedeljno, i na to se uglavnom svodi sva fudbalska aktivnost. Stiče
se utisak da se fudbalske veštine više usavršavaju na kompjuterima i video
konzolama. Manje je fudbalskog žara. Upravo ta činjenica da sve više dece
učestvuje u tzv. organizovanom bazičnom fudbalu navodi na razmišljanje da je
potrebna veća saradnja fudbalske organizacije i škola fudbala, kako u pogledu
uspostavljanja odgovarajućih standarda u trenerskoj praksi, tako i u pogledu
takmičenja - turnira, liga, festivala , kampova...
Potrebno je više informacija kako za
trenere i pedagoge, tako i za roditelje kako bi bolje razumeli svoju ulogu u sportskom
procesu, ali još važnije, u procesu stvaranja zdravih, otvorenih i stabilnih
ličnosti. To je primarna uloga sporta. Sekundarna uloga sporta je stvaranje
uslova da svaki pojedinac iskaže svoj maksimalni sportski kapacitet, te da se
što duže zadrži u aktivnom sportskom, a potom i redovnom rekreativnom režimu.
Upravo zbog toga, perspektiva
dečijeg fudbala je u stručno pedagoškom radu i usađivanju ljubavi prema
fudbalu. A kako se razvija ljubav? Razvija se kroz pozitivno iskustvo, kroz
uživanje u igri. Tek kasnije će ta igra da preraste u aktivnost koja sa sobom povlači
i određeni stepen odgovornosti. Stoga je esencija uspešnog rada sa decom
stručno - pedagoški pristup u sprovođenju svih aktivnosti.
Prevedeno na fudbalski jezik, igra,
lepa reč i podrška u razvoju kreativnosti i podsticanju uočenih talenata...
Izgradnja igrača, a ne igre. Bez drila, bez galame, bez pritiska, bez
rezultatskog imperativa. Što više slobodne igre u različitim formatima od 1:1
pa sve do 11:11. Podjednak tretman sve dece. Svi moraju da se osećaju
dobrodošlim u fudbal.
Perspektiva dečjeg fudbala će
zavisiti i od iskustva današnje dece, i to u periodu kada oni stasaju kao
roditelji i individue koje će možda odlučivati o daljem ustrojstvu fudbalskog sporta
kao budući privrednici, prosvetitelji, političari...
Dakle šta treba ponuditi deci? Treba
im ponuditi igru bez intervencije roditelja i trenera. Uloga trenera i
roditelja je da isprate decu u toj aktivnosti a nikako da intervenišu i kvare
prirodno uspostavljeni poredak. Sva deca treba da i maju podjednako pravo na
igru. Podjednaku minutažu na utakmicama i na treningu. Sva deca listom treba da
usvoje principe fer igre - fer pleja.
Šta u tom uzrastu znači pobeda? Da
li je ŠF „Švrća“ pobedio ŠF „Detlić“ ili ŠF „Petlić“ izgubio od ŠF „Bambi“???
Potpuno irelevantno. To je samo jedna u nizu fudbalskih priredbi koja treba da
pruži deci još više motivacije.
Najvažniji je pošten odnos trenera
prema deci, roditeljima i kolegama i osećaj odgovornosti za tu neprocenjivu
vrednost koju predstavlja život. Kolegijalnost među trenerima i klupskim rukovodiocima
je takođe veoma važna jer su oni „svetionici“ koji svojim ponašanjem
uspostavljaju standarde. Samim tim odgovornost prema deci se ne završava na
učenju „guranju lopte“.
Prema tome, pojam pobede treba da
odslikava omasovljenje fudbalskih „pogona“; trajno opredeljenje dece za
bavljenje sportom; radost dece, kako po dolasku na trenažne aktivnosti, tako i
po odlasku; osećaj pripadnosti kluba i uspešnosti svakog deteta.
Treneri i profesori svoju afirmaciju
treba da traže u stručno - pedagoškom pristupu, a ne u osvojenim peharima.
Trofeji trenera koji rade sa najmlađim uzrastima treba da budu, na prvom mestu,
zadovoljna deca opredeljena da se iz ljubavi prema fudbalu trajno opredele za sport
ili fizičku aktivnost.
Stoga, perspektiva dečjeg fudbala leži
u stručno - pedagoškom radu, implementaciji etičkih kodeksa FS Srbije,
registraciji svih igrača kod nadležnih saveza, licenciranju trenera i edukaciji
roditelja o potrebama deci sportista.
I na kraju o takmičenju. Za ili
protiv? Odgovor je uvek za takmičenje koje je programirano u skladu sa potrebama
dece određenog uzrasta. Do 12 godina bez tabela, lista strelaca, proglašenja
najboljih golmana, igrača, strelaca...
Takmičenja, bilo da se radi o
festivalima, ligama ili turnirima ne predstavljaju sama sebi cilj. Takmičenje
je specifična trenažna aktivnost. U prirodi dece je da iskažu svoja znanja i
veštine, pa shodno tome takmičenje u prenosnom značenju predstavlja priredbu.
Isto ono što je i takmičenje za mladog pijanistu, predstava za glumce, to je
utakmica za mlade fudbalere i fudbalerke. Tu nema mesta intervenciji trenera i
roditelja, koji u pojedinim slučajevima predstavljaju ozbiljnu prepreku za
normalno i pravilno odvijanje manifestacija u kojima deca imaju glavnu ulogu.
Takmičenje omogućava deci da se
identifikuju sa klubom, da nose sportsku opremu u bojama i sa grbom svog kluba,
te da se i na taj način poistovete sa svojim fudbalskim idolima koje gledaju
putem TV ekrana ili na stadionima i da osete pripadnost grupi.
Deci dolazak na trening ili utakmicu,
već sam po sebi treba da bude nagrada, pa dodatne nagrade u vidu pehara,
medalja, bilo kakve robe treba izbegavati. Motivacija treba da je usmerena ka
sportskom postignuću koje će samo po sebi kasnije doneti adekvatne nagrade.
Perspektive za dečji fudbal u Srbiji
postoje, i to ozbiljne. Treba samo da shvatimo što su stari pregaoci govorili
za rad sa decom - „Na nama je samo da ih ne pokvarimo“. I naravno, treba imati
u vidu da je ženski fudbal u velikoj ekspanziji i da će biti u još većoj, jer i
UEFA i FIFA ulažu ozbiljne napore u dalji razvoj „ženske igre“.
Ovih dana se mogla čuti konstatacija
pojedinih stručnjaka da su ženske selekcije FS Srbije talentovanije od muških!
Moguće. Da li je razlog tome što su u proseku znatno kasnije počele da se bave fudbalom,
te da shodno tome nije bilo prostora da se interveniše na njihovom talentu?
Upravo bi ovo pitanje trebalo da
trgne sve fudbalske poslenike i usmeri pažnju u pravcu podizanja standarda u
stručno - pedagoškom radu koje bi trebalo da bude zasnovano na igri, jer igra
je najbolji učitelj.
Kao što je deci ljubav roditelja
gorivo za ceo život tako je igračima podrška i pažnja trenera gorivo za celu
sportsku karijeru.
Нема коментара:
Постави коментар