IGRANJE RUKOM, JASNOĆE I OPASNOSTI

U pravilu 12 (prekršaji i nesportska ponašanja) pravila fudbalske igre između ostalog je navedeno da će biti dosuđen direktan slobodan udarac u korist protivničke ekipe ukoliko igrač „namerno dodirne loptu rukom (osim vratara u svom kaznenom prostoru)“. Ova formulacija u sebi krije koliko jasnoće, isto toliko i opasnosti da se može u presuđivanju ovakvog prekršaja pogrešiti. Opasnost leži u prvom delu formulacije a oličena je u reči „namerno“. To drugim rečima znači da svako igranje rukom nije kažnjivo, već će biti kažnjeno samo ono igranje rukom  koje u svojoj osnovi ima nameru. Reč namera znači: „smišljeno, s razlogom nešto uraditi“ i upravo takva formulacija ove reči nalaže sudijama da budu krajnje obazrivi prilikom sankcionisanja ovakvog prekršaja bez obzira da li se on učini unutar ili, izvan kaznenog prostora, bez obzira da li se on učini u fazi odbrane ili, pak fazi napada. 

S obzirom da se u ovom slučaju radi o sudijinoj proceni, što spada u domen slobodnog sudijskog uverenja, treba biti veoma, veoma oprezan kada se ta procena vrši. Drugi razlog zašto je opasnost od greške u proceni ovog prekršaja evidentna jeste brzina s kojom sudija treba da reaguje, da donese odluku. Radi se, zapravo, o deliću sekunde u kojoj sudija treba da odluči ima li, ili nema namere. Veoma teško! Ukoliko bi sudija sankcionisao svako igranje rukom onda bi to bilo krajnje pojednostavljeno i ne tačno tumačenje odredbe koje reguliše pitanje igranja rukom. Parafrazirajući odredbu iz Pravila 12 koje reguliše sankcionisanje igranja rukom dilema pred kojom sudija može da se nađe jeste sledeća: „Da li je lopta udarila ruku, ili je ruka udarila loptu“. Između te dve krajnosti krije se namera i procena sudije da tu nameru prepozna.

Pitanja koja se ovde otvaraju su sledeća; Kako se u datoj situaciji sudija treba ponašati?  Da li uošte postoji neki kriterijum prilikom procene namere? Preciznih odgovora nema, ali se mogu dati opšte smernice koje sudiji mogu da pomognu prilikom presuđivanja u takvim situacijama.  Ako izuzmemo iracionalno igranje rukom, očigledna namera ničim izazvana, od strane igrača kao nešto što je sasvim jasno i vidljivo praksa je pokazala da igrači u dva navrata mogu s namerom dotaknuti loptu rukom. U prvom slučaju igrač može s namerom igrati rukom ukoliko usled ili nedovoljne psiho-fizičke pripremljenosti za utakmicu, ili svoje loše taktičke procene na terenu dođe u poziciju da izgubi kontrolu nad igračem kojeg čuva ili, delu terena koji pokriva. U takvim situacijama igrač u strahu da greška koju je učinio ne bude kažnjena poseže za ovom vrstom nedozvoljenog igranja. Valja napomenuti da u ovakavim situacijama igrač po definiciji ne zna šta se dešava iza njegovih leđa tj. preglednost igre kod tog igrača u tom trenutku je minimalna. Igrač je u toj situaciji motivisan isključivo ličnom odbranom. U drugom slučaju igrač može namerno dodirnuti loptu rukom kada je svestan da pozicija koja se gradi može biti opasna po gol njegove ekipe. Takvim nedozvoljenim igranjem, koje u svojoj osnovi želi prikriti igrač želi da spase sopstvenu ekipu. U tim situacijama igrač ima pred sobom kompletnu situaciju i razvoj igre. Iz gore iznetog proizilazi da prilikom procene namernog igranja rukom od strane igrača sudija mora biti potpuno u igri. Mora imati pred sobom kompletnu sliku stanja i dešavanja na terenu. Koncentracija mora biti maksimalna jer pored praćenja igre sudija ima u obavezi da prati i ponašanje igrača na terenu na osnovu kojeg će utvrditi i motive za ono što su na terenu uradili. I ovde, kao u mnogim situacijama, sudija mora da bude i dobar psiholog.

Isto tako izuzetno je važno za sudiju da zna da motorika tela je nešto na šta igrači ne mogu tokom igre da utiču. Kod motorike imamo situaciju podsvesnog kroz svesno. Povezanost pokreta delova tela u određenom položaju je stanje koje se nikako ne može okarakterisati kao namera. Zakon prirode ovde stupa na snagu. Kad ovo kažem mislim na položaj ruku igrača u skoku, položaj ruku prilikom pada na zemlju, položaj ruku prilikom ulaska igrača celim svojim telom u zonu šuta ili u trenutku kada je u pitanju duel igra igrača i položaj ruku u takvoj duel igri. Takvih položaja tokom utakmice je veoma puno, nemere je veoma malo. Sudiji ostaje da tu nameru prepozna. Da bi to moga da uradi pored poznavanja pravila fudbalske igre sudija mora imati i osećaj za fudbalsku igru. Taj osećaj se ne uči on se stiče rođenjem.

Skinuto sa bloga
 http://fudbalskisudija.blogspot.rs