ISTORIJA FUDBALA

ISTORIJA FUDBALA

Tradicionalni fudbal (Football) je stara igra sa korenima koji potiču još iz antičkog doba. U prošlosti je lopta varirala u veličini, obliku i materijalu od kojeg je napravljena. Cilj igre bio je prostor u koji je trebalo uneti loptu, isključivo je šutirajući nogom. Ti prostori bilu su udaljeni po nekoliko kilometara, a igralo se na ulicama i na poljanama. U toj igri su učestvovali svi sposobni muškarci. Tradicionalni fudbalski susreti u ta davna vremena obilovali su nasiljem i povređivanjem, imali su vrlo lošu reputaciju i često su bili zabranjivani. Kraljevi, poslodavci i vlasnici fabrika zabranjivali su svom narodu i svojim radnicima igranje ove igre, jer je bila toliko divljačka da su igrači često danima bili nesposobni za rad. Engleski istoričar Joseph Strutt je 1801. godine napisao o fudbalu sledeće:

„Igra je u prošlosti bila vrlo popularna među pukom, ali poslednjih godina više nije na ceni i vrlo se slabo praktikuje“.

Strutt bi bio jako iznenađen činjenicom da je, samo sto godina nakon te njegove usputne opaske, fudbal u svom modernizovanom obliku postao engleska nacionalna igra, i uopšte, najpopularniji sport na svetu.

Na prelazu iz XVIII u XIX vek interesovanje za fudbalom je opalo u širem sloju građanstva. Ipak, u engleskim privatnim školama učenici ga i dalje igraju sa entuzijazmom, uz svu lošu reputaciju i negativan stav direktora i nastavnika. Svaka škola je negovala svoj način igre, koji je uglavnom zavisio od prostora na kojem se igralo. Broj igrača nije bio propisan, niti ograničen. Jedna ilustracija takve situacije, koju je zapisao Thomas Arnold, deluje prosto neverovatno. On je, kao direktor škole u Ragbiju (Rugby), prisustvovao utakmici u kojoj je 40 učenika jedne ekipe igralo protiv ekipe za koju je igralo 460 učenika. U toj, po broju igrača, ogromnoj ekipi 200 njih se borilo, dok je preostalih 260 igrača branilo prostor gola. Zanimljivo je napomenuti i to da je igrač, koji je bio u posedu lopte, morao sam ostvariti postizanje gola jer dodavanje drugom igraču nije bilo dopušteno.

1823. godine u školi Ragbi desio se događaj koji će otvoriti novu stranicu u razvoju ekipnih sportskih igara. Učenik William Webb Ellis, iznerviran lošom igrom svoje ekipe, zanemario je tradicionalan način igre, uzeo je loptu u ruke i sa njom potrčao ka golu. Protivnici, zbunjeni njegovom neuobičajenom reakcijom, brzo su se snašli, potrčali su za njim, uhvatili ga i oborili na zemlju. Takav način igre prihvatile su sve škole grada Ragbija, a ubrzo zatim i škole u drugim gradovima, dok su neki i dalje igrali isključivo fudbal. Tako su u drugoj polovini XIX veka nastale dve igre:

• Football – rugby, fudbal koji se igrao u mestu Ragbiju i
• Fottball – association, igra koju su osnovale pristalice zabrane igranja rukom.

Ta dva naziva zadržavaju se do prve decenije XX vek, da bi se nakon toga počeli sve više primenjivati nazivi ragbi i fudbal.

Direktori u engleskim školama su davali učenicima slobodan izbor svojih neakademskih aktivnosti, jer su i oni shvatali da učenici nisu mogli sedeti u svojim klupama po ceo dan. Počeli su da se zanimaju za celokupan razvoj svojih učenika, kako intelektualni, tako i duhovni i telesni. Thomas Arnold je u fudbalu prepoznao sve njegove prednosti i među prvima je počeo da potstiče učenike da se u slobodno vreme njime bave. Fudbal je bio posebno pogodan jer je razvijao uzajamnu saradnju igrača i podređivanje pojedinca grupi.

Legalizacijom fudbala i njegovim stavljanjem pod nadzor učitelja, dotadašnji spontani i divljački karakter ove igre je počeo da se ograničava sa nizom odredbi i pravila. Te odredbe i pravila su smanjila silovitost borbenih sukoba, ograničile su dominantnu ulogu sile i zamenile je spretnošću i snalažljivošću. Ubrzo su i direktori ostalih škola počeli potstiče svoje učenike na sport, ne bi li ih na taj način odvratili od nemorala i uspostavili čvršću disciplinu. Čak su i izraziti protivnici fudbala morali priznati njegovu korisnost. Sledeći korak došao je sa shvatanjem da fudbal nije samo korisna zamena za nepoželjne aktivnosti, nego da i sam po sebi razvija pozitivne vrline – lojalnost, nesebičnost, saradnju, samopožrtvovanje, osećaj časti, pa čak i sposobnost da se dobro podnese poraz. Tako je fudbal postao ne samo prihvaćen, nego je dobio i istaknuto mesto u sastavu privatnih škola, kao i obavezni deo školovanja.

Fudbalski susreti između različitih škola vodili su ka spajanju različitih načina igranja, a sa vremenom i do unifikacije pravila. Godine 1846. na sveučilištu u Kembriđžu (Cambridge) donesen je set fudbalskih pravila kojima su se ujedinili različiti oblici igre i koji su osigurali zadovoljavajuću osnovu za igranje fudbala na koleđžima. Kasnijim transformacijama pravila i sistema igre fudbal nije izgubio svoju iskonsku, na neki način „primitivnu“ privlačnost, a dobio je sve plemenite i najlepše odlike sporta u najboljem smislu te reči.

Na Trinity College od Cambridge, grupa studenata je posle osmočasovnog sastanka 1848. godine, stavila na papir „Pravila iz Kembridža“, koja su postala pravila fudbalske igre. Priređena su prva takmičenja na kojima su nastupali đaci različitih škola. Gotovo deset godina kasnije (1857. godine), osnovan je najstariji engleski klub „Sheffield Club“ (amaterski klub) i nešto kasnije (1862. godine) „Notts County“ iz Notingema (najstariji profesionalni klub u Engleskoj).